Its origins are traced again Many several years for the Upanishads, a set of yogic texts dating from roughly 800 BC to four hundred advertisement. whilst the word “yoga” was first pointed out from the Rigveda, but the first time it had been employed with its modern day this means is from the Katha Upanishad. This ancient spiritual textual content was created someday in between the fifth and 3rd century BCE.
preklinje boginju da mu dopusti da se vrati kući. Nastavak teksta je izgubljen, ali se pretpostavlja da je Hupašija bio ubijen. Druga verzija jasno kaže: Zmaj je pobedio boga oluje i uzeo mu srce i oči. bathroom se tada oženio kćerkom jednog siromašnog čoveka i s njom dobio sina. Pošto odraste, sin odluči da MEDITACIJA se oženi Zmajevom kćerkom. Kako ga je otac poučio, tek što je ušao u kuću neveste, mladić zatraži i dobi srce i oči boga oluje. Ponovo stekavši svoje »moći«, lavatory oluje se iznova susreće sa Zmajem »pored mora« i uspeva da ga pobedi. Ali oženivši se Zmajevom kćerkom, njen muž je preuzeo obavezu odanosti prema Zmaju pa zamoli oca da ga poštedi. »lavatory oluje tada ubi i Zmaja i svoga rođenog sina.«9 Borba boga i Zmaja veoma je poznata mitsko-obredna tema. Prvi neuspeh boga i njegovo osakaćenje imaju paralele u borbi Zevsa i diva Tifona: Tifon je Zevsu uspeo da odseče tetive ruku i nogu, da ga podigne na svoja pleća i odnese u pećinu na Siciliji. Tetive je Tifon sakrio u medveđu kožu, ali su Hermes i Egipan konačno uspeli da mu ih ukradu. Tako je Zevs povratio svoju moć i porazio diva.10 Motiv krađe nekog vitalnog organa prilično je poznat. Ali Zmaj u hititskoj verziji više nije zastrašujuće čudovište koje susrećemo u jednom broju kosmogonijskih mitova ili u mitovima o borbi za vlast nad svetom (up.
U najstarijim slojevima kulture živ et i kao ljudsko biće samo je po sebi religiozni čin, jer prehranjivan je, seksualni život i rad imaju sakramentalnu vrednost. Drugim recima, biti — ili čak, postati — čovek znači biti »religiozan« (isto, str. 9). Razmatrao sam dijalektiku sakralnog i njegovu morfologiju u kasnijim publikacijama, od Istorije religija (Traité d'Histoire des Religions, 1949) pa sve do male knjige koja se odnosi na Australijske religije (Religions australiennes, 1972). Ova knjiga je zamišljena i priređena iz drugačije perspektive. S jedne strane, analizirao sam ispoljavanje svetog hronološkim redom (gde je važno da se ne zameni »doba« nekog religioznog shvatanja sa datumom prvog dokumenta koji o njemu svedoči); s druge strane, a u onoj meri u kojoj je to dopuštala dokumentacija — insistirao sam na krizama vezanim za utemeljenost i, naročito, na kreativnim momentima različitih tradicija. Ukratko, pokušao sam da osvetlim najvažnije priloge istoriji religijskih ideja i verovanjâ.
koplje, uže ili lestvice od strela. Ali penjanje na nebo trt concreto* bilo je prekinuto krajem prvobitnog mitskog doba.11 Drugi mitovi govore o neuspehu kasnijih pokušaja penjanja na nebo uz pomoć različitih kula. Nemoguće je doznati da li je redaktor biblijskog teksta poznavao ova vajkadašnja verovanja. U svakom slučaju, znao je za vavilonske zigurate, za koje se vezivala slična simbolika. Smatralo se, naime, da osnova zigurata počiva u pupku Zemlje, a njegov vrh na Nebu. Penjući se spratovima zigurata, kralj ili sveštenik je obredno (odnosno simbolično) stizao na Nebo. Za redaktora biblijskog teksta međutim, ovo verovanje, koje je on shvatao doslovno, bilo je istovremeno i naivno i svetogrdno: stoga je ono korenito reinterpretirano, tačnije, desakralizovano i demitizovano. Važno je naglasiti sledeću činjenicu: i pored dugog i složenog rada vezanog za izbor, eliminaciju i ocenjivanje nasleđenog ili preuzetog drevnog mitskog materijala, poslednje redakcije Knjige postanja sačuvale su čitavu tradicionalnu mitologiju: ona počinje s kosmogonijom i stvaranjem čoveka, pominje »rajsku« egzistenciju predaka, priča o drami »pada« sa svim njenim kobnim posledicama (smrtnost, neminovnost da se radi kako bi se živelo, itd.), poziva se na postepeno izrođavanje prvobitnog čovečanstva čime se opravdava potop, i završava se sa poslednjom mitskom epizodom — gubitkom jezičkog jedinstva, što je posledica još jednog »luciferskog« projekta.
Sam obred je trajao tri dana. Drugog dana, posle nekih posebnih ceremonija (konju se pokazuju kobile, uprežu ga u kola i kraljević ga vodi na jezero, itd.), kolju se brojne domaće životinje. Najzad konj, koji od tog trenutka otelovljuje boga Pređapatija spremnog da se sam žrtvuje, biva zadavljen. Četiri kraljice, od kojih svaku prati sto pratilja, kruže oko leša a glavna supruga leže pored njega; prekrivena ogrtačem, ona podražava polno sjedinjenje. Za to vreme, sveštenici i žene razmenjuju opscene šale. Čim kraljica ustane, konj i druge žrtve
Yoga is really a Sanskrit phrase translated as “yoke” or “union.” To yoke indicates to attract together, to bind with each other; or to unite. Its purpose is to yoke or produce a union of the human body, head, soul, and common consciousness.
Disclosure: This put up could contain affiliate hyperlinks. If a buy is created through these hyperlinks, we might earn a Fee at no more Value for you. Your form support helps us create extra mindful posts!
InspirationInspiration is A vital ingredient into a healthy and vibrant yoga exercise. We actively find out inspirational academics, photographers, destinations, movies and stories to share along with you. make sure you allow us to determine what inspires you!
treba da pričvrsti za nebo.fourteen Reč je, naravno, o tekstu koji je nastao kasnije ali je predanje o kojem on govori staro. Ilijada (fourteen, 258 i dalje) prikazuje Noć kao prilično moćnu boginju: sam Zevs izbegava da je naljuti. Značajno je što je najslavnija objava Zevsove svemoći bila dovedena u vezu s viđenjem koje je Vrhovni gospodar tražio od jednog iskonskog božanstva. Kosmološka uputstva koja daje Noć na neki način predstavljaju ponavljanje postupka Geje i Urana kojim se prekida borba za vrhovnu vlast. Kao što smo to već zapazili, neka iskonska božanstva su preživela trijumf Olimpljana.
Afroditi (I, 9) prikazuje kako boginja ljubavi nema moći nad Atenom. Homer i Hesiod nazivaju je Palada, »Devojka«, a u Atini je »Devica« (Partenos). Ali, Atena je drugačiji suggestion boginje unit od Artemide: ona ne izbegava muškarce, ne drži ih na udaljenosti. Vezuje se prijateljstvom za Odiseja i štiti ga jer mu se divi zbog njegove snažne ličnosti i mudrosti: on je »vrlo razborit« čovek (polimetis), jedini koga se usuđuju uporediti sa Zevsom (Ilijada II, 169, 407, 636). U Teogoniji (896) Hesiod smatra da je Atena »jednaka svome ocu po snazi i razboritoj mudrosti«. Jedina ona među stanovnicima Olimpa nema majke. Homerska himna (I, nine i dalje) ukratko podseća na to da ju je Zevs rodio iz sopstvene glave, ali Hesiod pripoveda celi mit: Zevs je Metidu, boginju razboritosti, progutao već noseću, a Atena se rodila izišavši kroz lobanju svoga oca (Teogonija 886 i dalje; up. § 84). U ovoj epizodi je uočljiv naknadni dodatak; izvorni mit jednostavno pominje pojavljivanje Atene na vrhu planine Olimp. Ali Oto s razlogom naglašava drevni, »divljački« karakter teme gutanja. 33 Kakvo god bilo njeno poreklo, mit o čudnovatom Ateninom rođenju održava i potvrđuje njene vrlo bliske odnose sa Zevsom. »Ja sam potpuno okrenuta Ocu«, priznaje ona u Eumenidama (736). U Odiseji (XIII, 297), ona poverava Odiseju: »A ja sam med bozima svima na glasu / svojom pameću bistrom« (métis) i svojom spretnošću.
Tačiau neversk savęs medituoti, kai esi labai alkanas. Tau bus sunku, dėl pilvo dieglių arba tu net pradėsi visą laiką galvoti apie maistą! Šiuo atveju tu gali medituoti praėjus dviems valandoms po valgio.
prime do hiljadu stanovnika. 15 Veliki broj žrtvenika i svetilišta i razni kultni predmeti svedoče o dobro organizovanoj religiji. U eneolitskom nalazištu Kešćioarele (Cascioarele), sixty km južno od Bukurešta, otkopan je hram čiji su zidovi bili oslikani prekrasnim crvenim i zelenim spiralama na belo-žutoj osnovi. Nisu pronađene skulpturice, ali jedan stub od dva metra i drugi, nešto manji, ukazuju na kult svetog stuba, simbola axis mundi.forty six Iznad ovog hrama nalazio se drugi, mlađi, u kojem je pronađen design svetilišta od pečene gline. Maketa predstavlja veoma impresivan arhitektonski kompleks: četiri hrama podignuta na visokom postolju. 47 Na Balkanskom poluostrvu pronađeno je više modela hramova. Uz brojne druge dokumente (figurine, maske, razne nefigurativne simbole, itd.), oni ukazuju na bogatstvo i složenost jedne religije čiji je sadržaj još uvek ostao nedostupan. 48 Uzaludno bi bilo nabrajati sve neolitske dokumente koji se mogu podvrgnuti religioznom tumačenju. Ponekad ćemo aludirati na njih spominjući religioznu preistoriju nekih ključnih oblasti (Mediterana, Indije, Kine, jugoistočne Azije i srednje Amerike). Recimo odmah kako postoji opasnost da nam se neolitske religije učine jednostavne, pa i dosadne, tako svedene samo na arheološke dokumente, i nerasvetljene uz pomoć tekstova ili tradicija određenih zemljoradničkih društava, i to tradicija koje su početkom ovog veka još bile žive. Međutim, arheološki dokumenti prikazuju nam samo delimičnu i osakaćenu sliku religioznog života i misli.
iskustva, specifična za šamanizam, a njihova starost je van svake sumnje. Podjednako su rasprostranjeni mitovi i simboli duge i njenog zemaljskog pandana, mosta, koji je u prvom redu veza s drugim svetom. Moguće je, takođe, pretpostaviti postojanje nekog kosmološkog »sistema« koji se artikuliše polazeći od osnovnog iskustva o »Središtu sveta«, oko kojeg je organizovan prostor. Već 1914. godine, V. Gerte (W. Gaerte) je sakupio veliki broj znakova i preistorijskih slika koje su se mogle protumačiti kao Kosmičke planine, Pupkovi sveta i paradigmatske Reke koje dele »svet« na četiri dela.44 Što se tiče mita o poreklu životinja i religioznih odnosa između lovca, divljači i Gospodara životinja, verovatno je da su oni mnogo pominjani u šifrovanom kodu ikonografskog repertoara paleolitskih ljudi. Podjednako nam je teško da zamislimo neko društvo lovaca bez mita o poreklu vatre, utoliko pre što većina ovih mitova u središte postavlja seksualnu aktivnost. Najzad, treba uvek voditi računa o primarnom iskustvu svetosti Neba i nebeskih i atmosferskih pojava. To je jedno od retkih iskustava koje spontano obelodanjuje »transcendentalnost« i uzvišenost.
boginja plodnosti. Ona nadahnjuje, podstiče i brani fizičku ljubav, telesno sjedinjavanje. U tom smislu možemo reći da su Grci, zahvaljujući Afroditi, pronašli sveti karakter izvornog polnog nagona. Prostranim duhovnim izvorištima ljubavi upravljače druge božanske figure, na prvom mestu Eros. Književnici i vajari će obrađivati upravo tu iracionalnu i neutaživu seksualnost; tako će, u helenističko doba, »Afroditine čari« postati književni klišei. Skloni smo čak da u tom bujanju umetnosti vidimo korenitu desakralizaciju telesne ljubavi. Reč je, naime, o prerušavanju koje se ne može podražavati a bogato je značenjima, kao što je to bio slučaj i sa tolikim drugim tvorevinama grčkog duha. Pod prividom frivolnog božanstva, krije se jedno od najdubljih religioznih iskustva: obelodanjivanje seksualnosti kao transcendentalnosti i misterije. O drugim oblicima ovog tipa prerušavanja govorićemo analizirajući proces desakralizacije modernog sveta. (Videti tom III.) ninety five. Heroji Pindar je pravio razliku između tri kategorije živih bića: bogova, heroja i ljudi (Olimpijske epinikije 2, one). Kategorija heroja postavlja značajne probleme istoričaru religija: kakvo je poreklo i ontološka struktura grčkih heroja, i u kojoj meri se oni mogu upoređivati s drugim vrstama koje posreduju između bogova i ljudi?